Predstava prati jedan dan u obitelji gospođe Mije koja pokušava organizirati sinu proslavu dvadeset i petog rođendana. Mama će napraviti tortu, tata će kupiti poklon, baka i sestra će pomoći mami, doći će i tetka i tetak, a sin će biti najsretniji na toj proslavi. Poslije će otići s prijateljima proslaviti dvadeset i peti baš onako kako on želi. Tata će zagrliti mamu i svi će mirno zaspati. U tom snu će mama sanjati da je rođendanski dan prošao tako lako i da njen sin hoda. No, mi taj san nećemo gledati. Branko ne hoda i nikad neće prohodati, i to je tako. Prilično jednostavno. I nije problem što on ne hoda, nego emotivno prihvaćanje te činjenice. U tim obrisima stana koje vidimo na sceni,događa se život, onaj kojemu i mi najčešće prisustvujemo. Nisu sve obitelji sretne. Nisu sve ni nesretne. Sve su i sretne i nesretne. I u tom nastojanju da život pretvore u nešto lijepo u okolnostima kakve jesu, gledamo likove koje jako brzo zavolimo, upravo zbog toga što su nam bliski i istiniti. - Nejra Babić, dramaturginja

Napisao sam je iz potrebe da u tom trenutku napišem nešto o nestalnosti života i koliko nas to, kada se stvari ne odvijaju onako kako želimo ili kako društvo očekuje, boli. - Ivor Martinić, autor